IMPULS VITALNOJ SILI ŽIVOTA (MR IRENA STOJKOVIĆ) („SENSA“)

IMPULS VITALNOJ SILI ŽIVOTA

IZVOR: http://www.lovesensa.rs/clanci/holisticke-terapije/impuls-vitalnoj-sili-zivota

“SENSA” INTERVJU (17.06.2011.)

Razgovarala: Radmila Jovović

Fotografije: Dalibor Danilović

Homeopatija nije metod koji ukida simptom, ona želi da promeni sve pogrešno što nas je dovodilo u bolest – kaže Irena Stojković, jedan je od pionira homeopatije u Srbiji.

I kada ne radi svoj posao, Irena Stojković vas posmatra živo, zainteresovano i analitično. Ta ljupka i ozbiljna žena jedan je od pionira homeopatije u Srbiji, predavač i tutor u Homeopatskom udruženju Simillimum. Razgovaramo u njenoj ordinaciji „Jevremovac” kod Botaničke bašte u Beogradu, svedenom prostoru koji ima samo nekoliko osnovnih komada nameštaja i poneku sliku biljke – toliko različitom od bleštavih ordinacija osmišljenih da zasene luksuzom.

– Ordinacija oslikava njenog vlasnika, kaže Irena. – Ni moja asistentkinja, homeopata Marina Pepić ni ja nismo osobe sklone spoljašnjim ukrasima, a ovo čime se bavimo traži da prostor bude bez velikih pretenzija, neagresivan, miran, da ne asocira unapred ni na šta.

Irena je imala klasičan životni put onih koje smo u bivšoj Jugoslaviji nazivali „srednjom klasom”. I ona i njeni prijatelji iz tog vremena bili su dobra deca i dobri đaci, iz normalnih, prosečnih beogradskih porodica. Završila je Farmaceutski fakultet, radila deset godina na VMA, gde je specijalizirala kliničku biohemiju verujući da će se celog života baviti istraživačkim radom. Neko vreme bila je upravnik laboratorije u Zavodu za ortopedsku protetiku, i za to vreme strasno proučavala lekovito bilje. Krajem osamdesetih pretplatila se na italijanski časopis „Farmacia naturale” u kome je nalazila predivne tekstove o biljkama i preparatima koji se od njih spravljaju. U jednom broju pronašla je tekst o calcium carbonikumu i lekovima koji se izrađuju od njega.

– Prva misao mi je bila: otkud calcium carbonikum u časopisu o lečenju biljkama, a onda sam videla u nadnaslovu reč – homeopatija. Ništa nisam razumela, ali sam bila veoma zainterseovana. Potražila sam literaturu u Francuskoj i došla do knjige „Homeopatska galenska farmacija” (galenska – način izrade farmaceutskih preparata u apotekama). Iz nje sam počela da razumevam, meni do tada potpuno nepoznato polje homeopatskih lekova.

U istom perodu u „Politici” pojavili su se tekstovi profesora Miloša Popovića koji je homeopatiju doneo u Srbiju, koji su mi pokazali da je homeopatija čitav koncept, filozofski stav, logičan sistem koji se ne ogleda samo u tome da li ćemo dati odgovarajući lek za odgovarajuću tegobu, nego o tome šta je bolest, kako stižemo u stanje zdravlja, kakvi su mehanizmi postizanja opšte ravnoteže organizma i da samo u okviru toga možemo da prepišemo homeopatski lek.

Bila sam u prvoj grupi koja je pohađala časove homeopatije koje je 1993. držao profesor Popović, osnovavši pre toga i prvo Homeopatsko društvo u Srbiji. Nekoliko godina kasnije otvorila sam najpre apoteku, a zatim laboratoriju i počela da obavljam homeopatsku praksu koja u to vreme nije bila priznata – ali ni zabranjena. Godine 2000. upisala sam trogodišnji londonski koledž za homeopatiju (LICH), odeljenje u Novom Sadu, koje je za predavače dovodilo vrhunske profesore. U međuvremenu završila sam i Nemačku školu homeopatije koja postoji u Beogradu pri Srpskom lekarskom društvu da bih upoznala drugi pogled na tu oblast. Boravila sam i u Mumbaju želeći da upoznam homaopatsku praksu u zemlji u kojoj je ova disciplina najrazvijenija i najviše primenjena.

U poslednjih nekoliko godina homeopatija i mnoge druge alternativne metode ušle su i kod nas u legalne tokove. Za sve ove godine bavljenja homeopatijom moje kolege homeopate i ja nismo napravili nijednu stručnu suštinsku grešku zato što smo se trudili da naučimo sve što je važno u toj oblasti i zato što su ljudi koji se bave homeopatijom neverovatno pošteni. Znaju kolike su im granice. Ne predstavljaju taj posao onako kako on to ne zaslužuje, ne guraju se tamo gde im nije mesto, ne dovode u zabludu ljude da leče ono što ne mogu

Nevidljivi razlozi bolesti

Poznato je da cilj homeopatije nije otklanjanje simtoma bolesti, nego otkrivanje uzroka i njegovo ukidanje – koje dovodi do izlečenja. Kako uspevate da otkrijete ukupno stanje duha i tela, odnosno uzroka bolesti?

– Uklanjanje simptoma za pacijenta često predstavlja olakšanje. Ako neko dobije analgetik protiv nekog bola, to za njega znači komfornije trenutke. Ali, to nije i izlečenje. Sve ono što ga je dovelo u bolest time nije otklonjeno. Možda je opasnije što time suštinu problema, razlog razboljevanja ostavljamo potpuno netaknutim, jer nam organizam kroz simptom javlja da nešto nije u redu. Simptomi su uglavnom naši prijatelji, a u klasičnoj medicini ih doživljavamo kao neprijatelje, kao nešto što je došlo izvan nas. Zato mi u homeopatiji nastojimo da pronađemo one, naizgled nevidljive razloge koji su doveli do pojave bolesti. To činimo putem iscrpnog intevjua u toku koga nam pacijent opiše sve simptome, opservacijom njegove ličnosti i takozvanim vođenim upitnikom na osnovu koga saznajemo njegove navike, želje, brige…

Tako dolazimo do totaliteta simptoma, a on treba da se poklopi sa slikom leka iz Materie Medice koju homeopata već poznaje i koji mora da pokrene suštinu izlečenja. Homeopatija je mnogim ljudima promenila život. Najradije citiram Dizzy Gillespiea koji je rekao: „Postoje dve ključne stvari koje su uticale na moj život prva je bi-bap, a druga je homeopatija.” Zato što to nije puko otklanjanje simptoma, nego menjanje svega pogrešnog, što nas je dovodilo u bolest. Čovek to oseti kao nikad do tada viđenu promenu, da je sam stigao do ozdravljenja.

To je u suštini tačno, jer mi samo podstičemo ono živo, aktivno u čoveku. Kroz homeopatski lek damo malu, bezazlenu bolest oko koje se angažuje vitalna sila koja je umrtvljena, ili je „izgubila kompas”. Pokreću se odbrambene snage organizma, bilo da su u vezi sa imunitetom ili sa željom za životom. Homeopatija suštinski menja pacijenta. Sve može da bude lek: i ishrana i operacija, i antibiotik, i homeopatija, i sport i kineska medicina, i ljubav i plata. Posao homeopate je da pogura čoveka da se sam bori za svoje zdravlje.

Ko proizvodi te lekove?

– Dva su osnovna postupka u njihovoj proizvodnji: višestruko razblaživanje, a između svakog tog postupka vrši se potenciranje leka. Epruveta sa razblaženim lekom protresa se slobodnim udarcem o kožnu knjigu mekog poveza 20 do sto puta. Tako lek koji je razblažen dobija energiju, a ona pokreće vitalnu silu izlečenja. On može da se pravi u apoteci, i za to nisu potrebni neki specijalni uslovi, ili pak u nekoj od velikih svetskih homeopatskih kuća koje ih proizvode od supstanci biljnog, mineralnog, životinjskog… porekla. U našoj državnoj farmakopeji (zakonski akt koji se odnosi na lekove) homeopatski lekovi pominju se na dve strane, a lekova ima preko dve hiljade i oni još nisu registovani. Naše homeopate nabavljaju ih u inostranstvu, čuvaju u rezervi i razblažuju po potrebi.

Kritičari homeopatije, smatraju da ako nema određene koncentracije supstance, lek ne može da deluje, da se u stvari radi o placebo efektu…?

– Veterinarska medicina i pedijatrija demantuju taj stav. U Engleskoj i Francuskoj homeopatski se leče i životinje. Jedan francuski kolega je stadu krava koje su davale malo mleka prepisao lek urticu urens (baza koprive) i dobio neverovatno dobre rezultate. Krave sigurno ništa o sebi nisu rekle. Fizičkohemijska istraživanja i razvoj mikroskopije – dakle onoga izvan same metode – pomogle su da bude dokazano dejstvo homeopatskih lekova. Gledajući izlečenja kod pacijenata znamo da naši lekovi deluju.

S obzirom na činjenicu da je razgovor, osnovno polazište kojim se stiže do uzroka bolesti, znači li to da homeopatija traži inteligentnog pacijenta?

– Traži inteligentnog homeopatu. Pacijent može da bude nem, ili dete od dve godine. Rekla sam da se intervju sastoji od onoga što pacijent kaže, ali i od opažanja homeopate. Daću vam primer: ako imate dvoje dece koja imaju visoku temperaturu – jedno je nervozno, baca stvari, drugo je mirno i poslušno. Za jedno će lek biti Chamomilla, za drugo – Cocculus. A nijedno o sebi ništa nije izgovorilo. Homeopata mora pronicljivim okom posmatrača da prepozna šta je kome od njih potrebno.

Šta sve spada u „maksimalnu sveukupnost” koja čini veći deo slike o pacijentu?

– To su svi simptomi koje neko oseća kao smetnje, ali ne samo ime i prezime simptoma (na primer: bol u slepočnicama) nego i modalitet, način, vreme poboljšanja i pogoršanja (noću ili ujutru, da li pomaže hladna ili topla obloga…). Opservacija svim našim čulima je deo totaliteta. Homeopatski pregled počinje onog trenutka kada pacijent uđe u ordinaciju: da li je seo ili hoda, da li cupka nogom, da li pogleduje na sat, da li seda na najmanju stolicu (jer smatra da ne zaslužuje mesto na udobnoj fotelji), da li je pun, isuviše mršav, da li uredan, da li govori glasno ili se jedva čuje, kakvog je tena… Da li je neko u sivoj bluzi, ili cvetnoj haljini, uvijen od glave do pete na 30 stepeni jer se boji promaje, ako je dete, da li je slobodno ili se krije iza majke. Homeopatija postoji dvesta godina, a poslednjih 50 uzimaju se u obzir laboratorijski i svi drugi nalazi koje pacijent donese. Njih tretiramo kao grupu pojedinačnih simptoma.

Revolutivna Segal metoda

U poslednjih nekoliko godina u „Jevremovcu” razvijate i revolutivnu Segal metodu – po čemu se ona razlikuje od klasične homeopatije?

– Svaki napredak koji homeopata napravi u svom usavršavanju usmeren je ka istom cilju: da se nađe što bolji similimum (lek koji je najsličniji pacijentovim simptomima, koji će najbrže dovesti do izlečenja). Zato sam se ja odlučila za revolutivnu metodu indijskog homeopate dr Segala i njegovih sinova sa kojima sarađujemo. Polazišta ove metode su kao kod klasične homeopatije (jedan lek u minimalnoj dozi koji će pokrenuti organizam na samoisceljenje). Razlika je u tome što revolutivna metoda koristi samo mentalne simptome pacijenta. To znači da, ako neko dođe zbog bola u kolenu, treba da mu pomognemo da on prođe, ali ćemo iskoristi jedino njegovu mentalnu sliku u bolesti.

Svi imamo određeno ponašanje u bolesti koje se razlikuje od onog kada smo zdravi. Ako nekoga boli koleno, pitaćemo ga zašto mu smeta taj bol i on će nam (recimo) reći zato što ne može da radi, a jedini je u porodici koji ima posao. Pomerili smo čitavu priču sa simptoma bola, na priču o strahu od siromaštva. Lek za strah od siromaštva se zove Bryonia i on će dovesti do izlečenja. Da bi se homeopata na pravi način posvetio pacijentu, on može da primi samo nekoliko osoba dnevno, zato što do sagledavanja celokupnog stanja stižemo tako što više puta promišljamo o njegovoj životnoj priči.

Traganje za revolutivnom tehnikom homeopatije bilo je traganje za načinom da se taj intervju skrati, a da se što efikasnije razume suština pacijenta. Na početku moje karijere,  pacijenti su me jedva preživljavali jer sam postavljala mnogo nepotrebnih pitanja, intervjui su trajali po tri sata. Danas ponekad mogu nakon pet minuta da sagledam kako će njegova priča dalje teći, zato što znam šta ga muči, ali i suštinu lekova na – drugi način u odnosu na ranije. To je iskustvo.

To sam, u velikoj meri naučila boraveći u Mumbaju, na klinici koja primi sto pacijenata dnevno. Treba pregledati sve one ljude u Indiji, a to nisu engleski pacijenti sa kojima pijete čaj i razgovarate o teškoćama života, nego ljudi sa (na primer) teškim ekcemima koje treba rešiti za 15 minuta. Oni su me naučili da brzo mislim i brzo donosim odluke.

Kada je homeopatija nemoćna?

– Može da bude nemoćna i u lečenju obične kijavice, zato što ne lečimo dijagnozu nego pacijenta. Uvek pravimo individualizaciju, samo prema određenom pacijentu. Vaša i moja kijavica traže dva određena leka. Ako ne uspemo da shvatimo razlog zašto neko stalno iznova ima kijavicu – bićemo nemoćni. Homeopatija je nemoćna i kada su promene ireverzibilne, tkiva uništena, kada se njihova funkcionalnost ne može povratiti.

Šta vas osim profesije još zanima, kako se odmarate, punite, rekuperirate?

– Ispunjava me moja porodica, muž i ćerka koja je sada maturant gimnazije. Oni su podneli najveći teret mog učenja i bavljenja homeopatijom jer je to svakodnevna, mnogosatna aktivnost. Imam prijatelje izvan ovog posla, i vreme provedeno sa njima vraća mi energiju. Oni me osvežavaju, donose neka druga raspoloženja. Mnogo čitam, posebno poeziju, spadam u one koji imaju potrebu da mnogo puta pročitaju pesmu da bi iznova uživali u nekom stihu. Slušam klasičnu muziku, i kod kuće i ovde u ordinaciji. Spadam u homeopate koji smatraju da što više saznaju postaju efikasniji i u lečenju. Nisu mi potrebne nikakve meditativne tehnike da bih se odvojila od nečijeg teškog stanja ili sudbine. Da se distanciram, najviše mi pomaže uverenje da sam u svakog pacijenta uložila svoje najbolje znanje i volju. Izlazim iz ordinacije laka, znajući da sam dala svoj maksimum.

Imate li vi svog homeopatu, ili se lečite sami?

– Boljka svakog homeopate na početku je da se prepozna u svakom novonaučenom leku. Upoznala sam sve najpoznatije homeopate na svetu i za svoje tegobe ranije sam od njih tražila lekove, a već neko vreme mislim da sama sebi mogu da prepišem lek. Ali hvala bogu, nemam nekih velikih problema.